Probudila sam se u potkrovnoj šestokrevetnoj sobi u Segešvaru. Bilo je pet ujutro. Krevet koji sam izabrala nalazio se u kutku sobe pored uzanog prozora sa starim roletnama. Odatle sam primetila da su svi ostali kreveti prazni. Udišući svežinu segešvarskog jutra gledala sam šarene srednjovekovne krovove Drakulinog grada. Na noćnom stočiću kraj kreveta stajala je kutija sa dva parčeta pizze koju sinoć nisam uspela da pojedem. „Eto, imam doručak”, pomislila sam, i otišla da se umijem.

Pogled iz City hostela

U hostelu sam mogla da ostanem do podneva, ali želela sam da iskoristim ovaj dan koji mi je sudbina dala na korišćenje. Spakovala sam u ruksak patike, obula sandale, proverila dokumenta i novac, i krenula ka drvenim stepenicama koje su škripale pri svakom mom koraku.

Momak sa recepcije hostela iznenadio se mojim ranim ustajanjem. Zamolila sam ga za punjač jer svoj nisam ponela. Posle 10ak minuta uspeo je da nađe neki stari izlepljeni punjač u fioci. Ali, radio je, i napokon sam mogla da javim svima da sam živa i zdrava.

Posle moje apokalipse u Transilvaniji u vozu mi se ispraznio telefon, a kako sam igrom slučaja ostala u Segešvaru, nisam imala mogućnost da napunim bateriju. Mladić iz hostela me je ponudio kafom, s kojom sam uživala u izlasku sunca. Sinoć je padala kiša i jutro je bilo sveže. I bila sam zadovoljna što sam dan pre u ruksak spakovala i svoj omiljeni sivi džemper, koji mi je sada itekako trebao. I mama bi bila ponosna na mene, da zna 😉

Ali, o ovome ni reči mami. Mogu zamisliti njen izraz lica kada bi saznala da joj je kćer sinoć zbog loše povezanosti između transilvanijskih gradova ostala zatočena u Segešvaru sa 20 evra u džepu, da je u kasne tražila hostel u nepoznatom gradu, da je pokisla u sandalama i bez kišobrana, da je spavala u istoj odeći u kojoj je dan pre izašla iz stana, da je voz čekala sa nepoznatim čovekom više od dva sata na užarenoj stanici u zagađenom mestu Copsa Mica? Bilo je toliko toga što sam juče uradila pogrešno. Ali, ovo je bilo novo jutro, novi dan, i nova šansa.

Šarene fasade Segešvara

Kada sam stigla u Segešvar, nadala sam se da ću naći autobus koji u večernjim časovima ide nazad za Sibinj. Sa železničke stanice, na kojoj niko nije radio u pet popodne otišla sam do autobuske stanice. Međutim, odgovor je bio da poslednji bus ide u 18h. Nisam želela da bacim sve izgubljeno vreme i novac i da odem iz ovog mesta nakon sat vremena šetnje.

Napravila sam tada, sedeći na jednoj klupi, profil na Bookingu i pretražila hostele u gradu. Jedini hostel za koji sam imala novca bio je City hostel, a imao je odličnu poziciju – u samom starom gradu. Izvršila sam rezervaciju, jedno noćenje koštalo je 10 evra. Već tada mi je baterija bila na izmaku, pa sam na papir na brzinu zapisala adresu hostela i nadala se da će mi neko od ljudi usput objasniti gde je ta ulica. Isto tako sam se nadala da ću u nekom od kafića uspeti da dobijem punjač. Plan mi je bio da prošetam, sednem na kafu gde bih napunila telefon, a zatim odem do hostela.

Železnička stanica

U šetnji ka starom gradu već sam izdaleka primetila da je Segešvar ustvari grad-tvrđava. Prešla sam most preko reke Tarnava Mare, s kog sam posmatrala gradić u daljini, i pravoslavnu Crkvu Svetog Trojstva.

Crkva

Kada sam prešla most, nastavila sam samo pravo, i stigla do jednog malog parka, gde je na stolu bila šahovska tabla. Tu je u blizini i jedan kafić, u koji sam ushićeno ušla kako bih zatražila punjač. Nisu imali, ili nisu hteli da daju, iako sam naglasila da ću sesti kod njih i poručiti nešto. Malo razočarano sam nastavila dalje.

Šetnja ka starom gradu
Šahovska tabla u parku

Ulice su uske i kaldmisane. Sandale nisu baš bile sjajan izbor, ali sam čekala da stignem do hostela kako bih se raspakovala, malo odmorila i obula patike za večernju šetnju. Osećala sam se pomalo usamljeno, u ovom malom čarobnom gradiću, imala sam osećaj da sam jedina koja je ovde u tom trenutku sama, i bez mogućnosti da se javi nekom svom. Samo sam želela da im javim da sam dobro i da ne brinu.

Jedna od ulica starog grada

A priznajem, želela sam i da im pošaljem neke fotografije. Jer, ovakvo šarenilo nikad nisam doživela, Nizale su se raznobojne kuće – plava, narandžasta, zelena, crvena, žuta, bela…osetila sam se na trenutak kao da sam zalutala u priču o Ivici i Marici…Te kuće podsećale su me na razne slatkiše, a, kao ni oni, ni ja nisam mogla da se vratim kuči…Samo da ne naiđe neka veštica .D

Najfotogeničnija ulica grada

U tom svom lutanju po Segešvaru stigla sam i do simbola grada – kule sa satom, kroz čiji svod sam nastavila dalje, razgledajući zgrade sa obe strane.

Citadela sa satom

Tu je bila i Drakulina kuća, u žutoj boji. Primetila sam da je ta kuća važna, jer su je mnogobrojni turisti fotografisali. Prvi put sam na putovanju bila srećna što je svuda gužva – osećaj da sam usamljena time je vremenom nestajao, a posle nekog vremena se i izgubio. Bila sam srećna što sam ovde.

Drakulina kuća

Već je bilo veče kada sam, uz pomoć jedne devojke, pronašla svoj hostel, koji se nalazio na dva minuta od Drakuline kuće. Unutra je bilo tiho i prazno, a hostel je bio u stilu grada i priče o Drakuli – pravi srednjovekovni, pomalo mračan, a drvene spiralne stepenice su vodile do moje sobe. Momak recepcioner mi je naglasio da će verovatno do jutra još neko da se pojavi i da se ne uplašim ako noću čujem škripanje stepenica ili lupanje vratima. To me je baš smirilo 😀

Na putu ka hostelu

Ostavila sam stvari, uplatila 10 evra za noćenje, i nastavila sa šetnjom. To svoje veče provela sam lutajući po stepenicama i osvetljenim ulicama starog grada. Iako veoma mali, gradić je u večernjim satima dobio pravi turistički šmek. Bašte su bile pune, u nekim kafićima su organizovane i žurke. Vratila sam se u onaj kafić gde nisam dobila punjač, i poručila malu pizzu – to je bilo jedino za šta sam mogla izdvojiti novac. Dve devojke su sedele za stolom pored, i one su mi pozajmile punjač na nekoliko minuta, pošto su išle ubrzo kući. Uspela sam da pošaljem poruke da je sve ok i telefon se opet ugasio.

Te večeri me umor svladao i brzo sam se vratila u hostel. Želela sam da što pre  zaspim kako bih ujutru mogla da iskoristim vreme do 13h, kada sam imala autobus za Sibinj. Da, ovog puta sam želela da budem što praktilčnija, i da stignem direktno u svoju rumunsku kuću.

Opet sam, na dnevnom svetlu, obišla sve raznobojne kuće. U Segešvaru ne možete biti smrknuti i tužni. To šarenilo vam jednostavno ne dozvoljava da u vama zavlada neko negativno osećanje.

Još jedna od šarenih kaldrmisanih ulica

A još kad stignete do tvrđave i vidite mladence koji se fotografišu, decu koja veselo trče uz i niz stepenice, šarene olistale cvetne bašte…Srce vam je onda puno. Tako je i meni bilo… Na desetine puta sam se spustila i popela uz stepenice, i svake su me odvele u neki novi kutak starog grada. Čini mi se da, uprkos veličini grada, ne možete sve obići, jer su neki delovi jednostavno skriveni ili nepristupačni. Možete im se diviti samo iz daljine.

Moj najdraži kutak u gradu

Za kraj sam otišla do Strašnih stepenica – niz od sto drvenih natkrivenih stepenica kojima kroz mračni hodnik stižete do brda sa crkvom, luteranskim grobljem i predivnim pogledom na Donji grad. Meni samo penjanje nije bilo previše strašno, ali je postalo malo jezivo jer turisti unutra plaše jedni druge 😉

Strašne stepenice
Luteransko groblje

Crkva na brdu najbolji je primer gotike u Segešvaru. Posvećena je svetom Nikoli, a njena gradnja započela je u 14. veku. Kroz vekove je nekoliko puta renovirana, što se vidi po freskama u unutrašnjosti.

Crkva na brdu

Pored Strašnih stepenica sam pronašla i nekoliko suvenirnica, kupila par razglednica i magneta, a nakon toga se uputila nizbrdo ka autobuskoj stanici.

Suvenirnice

U Segešvaru možda nisam posetila sve znamenitosti,  nisam jela lokalnu hranu, nisam se družila sa lokalnim stanovništvom – jer je stari grad pun turista. Ali je Segešvar grad u kom sam bila najležernija, i u kom sam možda, uprkos svim nedaćama, najviše samostalno uživala. Divila sam se građevinama, uplašila sam se na Strašnim stepenicama, smešila sam se i fotografisala prolaznike, i dobila upalu mišića od lutanja po kaldmi. Jednostavno – osetila sam ga, i priznajem da sam bila tužna kada sam odlazila.

U podnožju grada- tvrđave

„Autobus je već na stanici” – rekla mi je ljubazna gospođa sa šaltera. Dala sam joj poslednjih 7 evra i od nje uzela kartu za Sibinj. Bilo je ipak lepo sigurno se vratiti kući.

Da li ste vi bili u Segešvaru? Kakve utiske je ovaj gradić ostavio na vas?

0 thoughts on “Kako sam se (s)našla u Segešvaru? Šta videti u Drakulinom gradu?”

Leave a Reply