Probudila sam se tog majskog dana sa leptirićima u stomaku. Ne, nisam išla na ljubavni sastanak. Ko ide na sastanak u 4 ujutro? Išla sam prvi put u planinu! Čula sam mamin glas; „Što si ustala tako rano? Nešto nije u redu?”„Ne, ne, sve je u redu. Idem na planinarenje.”„Ali ti nikad nisi išla na planinarenje.”- rekla je pomalo zabrinuto, i nastavila da spava. Verovatno je mislila da nešto buncam.

Ne, ja nikad nisam išla na planinarenje. Ali išla sam na Fruškogorski maraton. Čak triput! I pešačila sam po kanjonu Nere. I svakodnevno pešačim. Međutim, sada je trebalo po prvi put da se popnem na neki vrh. Bolje rečeno – na tri! Ali, za sve, kažu, postoji prvi put. I neću znati kako je dok ne probam.

Još jednom sam proverila ranac. Sendviči- tu! Voda – tu! Kabanica – tu! Rezervna garderoba – tu! Obula sam najudobnije patike koje sam imala, iako sam znala da nisu namenjene planinarenju. Nadala sam se da uspon nije previše težak i da će me dobro poslužiti.

Tako smo Lidija i ja krenule u pohod na Povlen. Ona me dočekala sa štapovima u rukama. Primetila sam da su skoro svi imali štapove i zabrinula sam se. „Zar je toliko teško da su im potrebni štapovi?” – mislila sam i potajno se nadala da ih svi nose samo iz predostrožnosti. A Lidija se nadala da ja i ostatak ekipe nosimo kabanicu iz predostrožnosti pa je svoju optimistično ostavila kod kuće 😀

Povlen se nalazi 30ak kilometara jugozapadno od Valjeva i pripada lancu valjevskih planina. Njegov najveći vrh ( 1347m n.m.) se zove Mali Povlen, a najmanji ( 1271 m n.m.) se zove Veliki Povlen. Srednji Povlen je i srednje visine ( 1301m n.m.).

Autobusom smo stigli do Debelog brda posle četiri sata vožnje. Zeleno je bilo oko nas. Obavila nas je jutarnja svežina. Mirisalo je na rosnu travu i prijalo je disati. Napokon daleko od velikog grada, od asfalta i bučnih automobila. Radosno smo se gurkali u koloni, dok nije svako našao svoje mesto. Vodič Strahinja nam je predstavio i Igora, koji je išao na kraju kolone i brinuo o grupi. A zatim nam je predstavio i Povlen i njegova tri vrha koja su čekala da ih posetimo.

34844038_10211980466897472_710931788884606976_n

34693060_10211980467057476_1407967455896141824_n

bure_n.jpg

Do Srednjeg Povlena smo, čini mi se, stigli lako. Ili sam ja još uvek bila toliko entuzijastična da nisam osećala nikakav umor nakon našeg prvog uspona. Posmatrali smo valjevske planine Medvednik i Jablanik i napravili pauzu za odmor i doručak.

34818811_10211980480977824_4645380238727970816_n

34756400_10211980496498212_7376917200612884480_n

U šetnji ka dolini koja je vodila do Malog Povlena, najviše su me očarale staze koje su vodile do usamljenih planinskih kuća. Podsetile su me na naivne pejzaže koje sam i sama kao dete iznova i iznova crtala. Još uvek nas je služilo sunčano vreme. čemu se Lidija najviše radovala. Slike koje smo imali pred sobom bile su idlične.

34673371_10211980472617615_7271798125151387648_n

34686220_10211980491138078_8003328439748657152_n

34716266_10211980493018125_8099629702538330112_n

.

34849004_10211980501298332_8856678814432886784_n

Napravili smo pauzu kod crkve posvećene svetom Stefanu, uživali u ( još uvek) sunčanom danu. Delile su se urme i orasi, sendviči sa kulenom i bez njega, Banane i jabuke. Trebalo nam je dosta energije, jer je sledeći vrh bio Mali Povlen, koji je i najviši.

34885692_10211980542779369_4189556085452963840_n

34674484_10211980561339833_7896486755983949824_n

Do Malog Povlena penjali smo se uskom strmom stazom kroz gustu šumu. Dodatno nam je stazu otežao vlažan teren, ali sam se uspela popeti bez štapova. Priznajem da mi je u nekim trenucima bilo veoma teško, ali sam želela da uspem i da pobedim sebe. Kada se sada setim tog penjanja, u nozdrvama i dalje osetim miris i svežinu šume. I setim se puževa na stablima kojima smo pomogli da brže stignu do svog odredišta.

34671483_10211980552659616_1282305238325264384_n

Na vrhu nas je dočekao izvanredan pogled na okolne valjevske planine- Medvednik, Jablanik. Bandera… Ovde smo napravili dužu pauzu i upijali sunce koje se borilo sa oblacima i povremeno dobijalo bitku. Međutim, nije dobilo i rat. Oblaci su bili sve bliži, vetar jači…Očekivali smo jaku kišu i nevreme, te smo ubrzanim koracima krenuli niz šumu, kako nas kiša ne bi uhvatila nespremne.

34645921_10211980514618665_5736131821142278144_n

34687536_10211980501098327_2484582943729647616_n

34699076_10211980506178454_3886016607612305408_n

Spuštanje mi je bilo mnogo teže od penjanja, zbog klizavog terena. Lidija mi je pozajmila jedan od svojih štapova, što mi je dosta olakšalo. Brzo smo uspeli da se spustimo, a čim smo bili u dolini, ponovo kod crkve, počela je jaka kiša. Naš vodič je, poput nekog vojskovođe, uzviknuo: „ Pripremite kabanice!” Na njegovu komandu čulo se šuštanje, i za tili čas svi smo se okitili raznobojnim kabanicama. Postali smo jedna šarena kolona. Lidija je takođe bila deo nje – jer joj je jedna devojka pozajmila kabanicu. Skrili smo se kraj crkve i sačekali da kiša prođe.

Nakon toga šetnju smo nastavili ka planinarskom domu Povlen, gde smo napravili kratku pauzu i nastavili ka Velikom Povlenu. Da, Veliki Povlen je manji od Malog Povlena, ali meni je ovo bio najteži uspon. Ne znam da li zbog toga što uspon počinje odmah, bez ikakve pripreme, ili zbog klizavog i blatnjavog terena, sa dosta kamenja i neravnina. Penjanje mi je trajalo kao večnost. Kada smo napokon stigli, morala sam prvo da se odmorim, a zatim da udahnem pogled koji se odavde pružao. I da, vredelo je uložiti ovoliko muke i truda i doživeti tu lepotu.

34919559_10211980529419035_430103191867097088_n

IMG_20180519_135649.jpg

Silaženje mi je opet bilo naporno, više zbog straha da ću se skotrljati i sa sobom „ pokupiti“ desetak ljudi koji su bili ispred mene. Pri spuštanju najviše mi je pomogao vodič Strahinja, koji mi je pozajmio svoje štapove i veoma strpljivo objašnjavao svaki naredni potez. A kada smo stigli – lepo su nas dočekali u planinarskom domu Povlen, gde smo se okrepili uz sok od dunje ( neki i uz pivo). Tu sam dobila i svoje prve planinarske pečate 😀

I na kraju – priznajem da je ovo bila jedna sjajna avantura. Aktivnost za prevazilaženje sebe i svojih strahova, i učenje planinarskih načela na licu mesta. Šta sam ovog dana naučila o planinarenju, možeš pročitati u ovom tekstu.

A ja? Ja sam shvatila da je divno otkrivati Srbiju na ovaj način. I sigurno ću se otisnuti u neke nove pohode. A ti?

Do sledećeg planinarenja! Možda se i sretnemo…

Fotografije: lična arhiva i fb stranica Planinarsko-rekreativne sekcije FTN-a

Leave a Reply