Vratila sam se iz Transilvanije! Četvrti put sam se našla u istom selu, na istom kampu, ali u potpuno drugačijoj atmosferi. Zašto? Zato što su tamo bila nova deca, nove igre, novi plesovi, novi mladi i malo stariji ljudi, nova otkrića, koja su i ovo moje učešće na mestu staratelja ( nem. Betreuer) učinili posebnim.


Pa da krenemo od dece! Jedanaest dečaka i devojčica iz Srbije, šestoro iz Mađarske, četvoro iz Poljske i još 140 iz Rumunije našli su se na jednom mestu. Raspoređeni u dva transilvanijska sela, Bekokten i Seligstadt, smešteni u višekrevetne sobe sa svojim starateljima, pričali su pet dana na nemačkom jeziku, pokazivali jedni drugima igre, igrali karte sa mešovitim pravilima iz četiri zemlje, i svakog jutra kretali na svoj posao.

Neki su bili pekari, neki prodavci u diskontu pića, zlatari, slikari, sudije, policajci, radnici u bioskopu, glumci u pozorištu, spikeri na radiju, novinari, vatrogasci… Za nedelju dana oprobali su se u tri posla i videli kako jedan pravi grad funkcioniše. Naučili su da treba vredno da rade kako bi zaradili novac, da moraju da plaćaju porez, da će biti kažnjeni za krađu novca iz banke… Ali, naučili su i da poštuju druge, različite od sebe, one koji su bolesni, siromašniji, različite vere i nacije. U svoje slobodno vreme u Dečijem gradu kupovali su poklone za svoje najdraže i za sebe, jeli musli s jogurtom, sladoled, palačinke, kokice, koje su pravila druga deca. Kažu da im se sve svidelo i da žele da dođu opet 🙂

Novi ljudi koje sam upoznala proširili su moj krug internacionalnih prijatelja, i od ovog putovanja se osećam još bogatijom. Pored Danijele iz Srbije, Kinge iz Mađarske, i Franzi iz Nemačke, koje sam znala od prošle godine, ove godine sam upoznala još par divnih ljudi sa kojima ću sigurno ostati u kontaktu. Tu su Anita, Bianca, Theresia, Ramona, Cornelia, Tanza, Miruna… Sve dolaze iz različitih mesta u Rumuniji ili Nemačkoj, imaju od 20 do 45 godina, i svima je zajednička ljubav prema deci i prema ovom neformalnom vidu učenja nemačkog jezika.

A kad su tu novi ljudi koji se bave pedagoškim radom i dolaze iz drugih zemalja, tu su i nove ideje koje nastaju tokom neformalnih druženja, najviše tokom obroka. Najviše ideja dobile smo dok smo jele domaći rumunski maslac, ukusni hleb iz peći na drva i namaz od pečenog patlidžana, koji je i omiljeni specijalitet većini staratelja i volontera na ovom projektu. Recept očekujte u nekom od narednih tekstova 😉

Učešće u još jednom Dečjem gradu pružilo mi je priliku da ne budem samo ja ta koja podučava, već da i deca budu ta koja uče mene. Jedna Klara me je učila da pravim narukvicu, jedna Ioana me je učila kako se kažu boje na rumunskom jeziku ( uspešno sam savladala lekciju), Theodora i Mara su mi napravile listu bitnih rumunskih reči ( njih tek treba da učim), jedna Celine mi je pokazala kako se osmehom mogu prevazići teški trenuci, i kako se odlučnošću može postići sve ono što želiš. Iako mala, deca i te kako imaju šta da pokažu nama odraslima. Mislim da smo na ovom kampu svi ponešto naučili, bez obzira na uzrast.

Kamp je trajao od 24. do 30.6. i najveća prepreka koju smo imali bila je neumorna kiša. Protiv nje smo se borili čeličnom voljom, osmehom, gumenim čizmama i kabanicama. Poslednjeg dana smo uspeli da oteramo kišu, tako što smo svi uspeli uspešno da savladamo trinaest zadataka. Tok dana je u Bekoktenu sinulo sunce posle tri dana, a mi smo ga pozdravili ovom pesmom.


Za sada toliko od mene o Dečjem gradu. Utisci su još sveži, kofer još nije raspakovan…Čim se raspakujem nastavljam sa pisanjem – očekujte nove tekstove uskoro 😉

Leave a Reply