U Novom Sadu živim 22 godine. Od svog prvog detinjeg pogleda na Dunav sa kameničke strane, divim mu se i trudim da budem u njegovoj blizini. U osnovnoj školi smo na velikom odmoru trčali na Fruškogorac i sedeli kraj reke. Dok su dečaci igrali fudbal i pazili da im lopta ne odleti u Dunav, mi devojčice smišljale smo i pevale razne pesmice o njemu, koje smo kasnije zapisivale u svoje spomenare.

Za vreme bombardovanja, meni kao sedmogodišnjakinji bilo je predivno voziti se čamcem ili skelom do Novog Sada i nazad, Dok smo se vozili, gledala sam bojažljivo u dunavske dubine i proučavala ih. Posmatrala sam i druge čamce i brodiće, pitala se: kuda plove?

Kasnije smo se preselili u Novi Sad i sada sam posmatrala Dunav sa suprotne stane. Činio mi se jednako lep, jednako dubok i misteriozan. Opet sam pogledom pratila brodove i čamce. Vremenom ih je bilo sve više, a u meni je rasla želja da se opet provozam magičnom rekom. Ova želja mi se ostvarila posle 22 godine života u ovom gradu.

„Usidreni smo na špicu na Ribarskom ostrvu. Isplovljavamo u 19h. Plovidba traje 2 sata. ” ugledala sam na Facebook stranici Dunavskog raftinga, uz fotografiju zalaska sunca na lepom plavom Dunavu. Pokazala sam Milji fotografiju i opis, i bez reči smo se složile da bi to bio savršen završetak njene posete Novom Sadu. Odmah smo rezervisale svoja mesta. Uzbuđenje u nama je raslo.

38130831_10212342369864820_1171649353018769408_n

Do špica na Ribarcu smo odlučile da dođemo peške, kako bismo upijale julsko sunce. Stigle smo pola sata ranije, a katamaran je već bio usidren, te smo se ubrzo i smestile, zauzimajući neka od najboljih mesta. „Odavde ćete imati divan pogled” – rekla nam je ljubazna Sanja, menadžerka Dunavskog raftinga, koja se brinula za to da svi budu zadovoljni, opušteni i da svi uživaju prilikom ove vožnje.

38260582_10212342370504836_1581836017030135808_n

Zaplovili smo tačno u 19h, kada nas je pozdravio naš kapetan Ćira. Gospodin Ćira nam je objasnio pravila katamarana i zamolio da ih svi poštujemo. Jedno od pravila je bilo i da uživamo – jer ćemo na sredini naše plovidbe doživeti najlepši zalazak sunca ikada, kome su se divili i ljudi sa najudaljenijih i najegzotičnijih delova sveta.

38270451_10212342370744842_6312375192265949184_n

Upijali smo sunčeve zrake i pratili njihov odsjaj u mirnoj vodi, dok smo od našeg kapetana slušali zanimljive anegdote – o ostacima broda koji je potonuo nasred Dunava, o plaži Šodroš na kojoj se neprestano bore čovek i priroda, o najrazličitijim putnicima, koji su, kao i mi, ovde proveli jedno letnje veče…

38120575_10212342372544887_4901132553223667712_n

38194145_10212342371584863_8443377139490750464_n

38195978_10212342372144877_5051928167791460352_n

Zastali smo kod Dunavske kapije – mesta sa kog svi oni koji plove nizvodno prvi put mogu videti Most Slobode i ulaz u Novi Sad. Ovde smo slušali samo mirni žubor vode i gledali sunce koje polako zalazi, menjajući boje – od jarko žute, preko svetlo i tamno naranžaste, do silno crvene… Uživali smo pomno u ovoj sunčevoj predstavi, posle koje je ono zasluženo dobilo gromoglasan aplauz. Još jedan dan se ugasio.

38187154_10212342372984898_4020618507552030720_n

38391621_10212342374704941_910552054802415616_n

Ali naš kapetan je imao još nešto da nam pokaže. Katamaran se okrenuo, mahnuli smo Mačkovom sprudu i krenuli nizvodno, prolazeći pored Kameničke ade i posmatrajući Sremsku Kamenicu sa naše desne srane. Dunav je i dalje bio miran, tiho je sa nama pričao. Vozili smo se dalje uz zvuke bluza i posmatrali pomrčinu i Most slobode.

Odjednom, most je zablistao – na njemu su se upalila svetla, koja su se ogledala u Dunavu. Svidela mi se ova harmonija Dunava i mosta u kasne sate. Prošli smo ispod mosta, zamišljajući želje…

38280434_10212342375784968_8581662502167773184_n

Sledeći prizor bila je osvetljena Petrovaradinska tvrđava, koju sam posmatrala iz mnogih uglova, ali nijedan nije bio lep kao ovaj. Moćno se uzdizala iznad Dunava, pleneći svojom lepotom i snagom. Želela sam da zapamtim ovaj prizor, da ga prepričavam svima…

38130800_10212342382145127_7069227431449591808_n

Prolazeći pored Štranda, ponovo smo stigli u našu luku. Dva sata je prošlo, dva sata koja u mom srcu ostaju urezana kao dva najlepša sata na Dunavu do sada, koje sam podelila sa još 25 putnika iz Srbije, Slovačke, Švedske i Francuske. Doza avanture, doza romantike, doza smeha i muzike, a najveća doza lepote – lepote pored koje živimo, a koje nismo svesni.

Da li ću se ponovo sretati sa Dunavom? Sigurno! Nadam se da ću na njemu stvoriti još mnogo dragih uspomena. A vi? Kakve su vaše uspomene sa Dunava? Da li mislite da je vreme da stvarate nove?

4 thoughts on “Zalazak sunca na lepom plavom Dunavu”

Leave a Reply